baner2 baner1 baner3 baner4

Najlepše kraško vrelo u Srbiji

Najlepše kraško vrelo u Srbiji

Najlepše kraško vrelo u Srbiji

Najlepše kraško vrelo u Srbiji

Ronioci beogradskog kluba „Triton" zavirili u podzemne lavirinte tamnog vilajeta, spustili se do 123 metra dubine i pronašli pećinu za koju su verovali da je niko do sada nije video. Ipak, pokazalo se da su zakasnili.

Početkom jeseni 1941. godine, suočene sa nadirućom Crvenom armijom, nemačke snage su se panično povlačile sa Homolja. Nacisti su poneli sa sobom sve što se moglo poneti, ali ono najvrednije, kamion prepun opljačkanog zlata, nisu stigli da izvuku. Umesto da ga pošalju za Berlin, tovar je pod okriljem mraka, zajedno sa vozilom, potopljen u vrelo Mlave. Očigledno, namera je bila da se jednog dana vrate i da ga tada „pokupe". Naum još nije ostvaren, a kamion natovaren blagom i dalje stoji zaglavljen u dubini levka, tridesetak metara ispod površine vode.

Ovo je samo jedna od mnogobrojnih priča o izgubljenom zlatu kojih u Žagubici i okolini ima na pretek. Fantastične legende i predanja prenose se s kolena na koleno, a porodice ih čuvaju kao najvrednije tajne, čekajući pogodan trenutak da se konačno obogate.

- Na sreću ili žalost, to se nikada neće ostvariti! - tvrde u glas Mirko Bevenja i Vladimir Tanevski, osnivači i suvlasnici Ronilačkog kluba „Triton". - Većina legendi su potpune besmislice, baš kao što je i priča o potopljenom kamionu. Ovo pouzdano možemo reći, jer smo imali retko zadovoljstvo da zaronimo u vrelo Mlave. Spustili smo se do 80 metara dubine, prošli kroz brojne kanale i pod rukama opipali svašta, ali od pomenutog kamiona sa zlatom nije bilo ni traga ni glasa.

Sagovornici Pressmagazina su dugogodišnji iskusni ronioci čija je strast, kako sami priznaju, da dosegnu do nečega što niko ranije nije video. I doista, tamo gde su se do sada zavlačili, može se reći da ljudska noga nikada nije kročila! Ili se njima, barem, tako činilo.

- Krupajsko vrelo na Homolju ispitujemo već nekoliko godina - priča Mirko. - Spolja ne izgleda previše zanimljivo, ali kada se zaroni, ulazite u pravi lavirint podzemnih kanala. Da se ne bismo izgubili, koristimo arijadnu, specijalno uže koje vučemo sa sobom i vezujemo na određenom rastojanju. Bez toga bismo, praktično, bili izgubljeni.

Naši sagovornici kažu da su uspeli da se spuste do 123 metra, da naprave kartu celog podvodnog dela i stignu do podvodne pećine za koju su verovali da je niko pre njih nije video. Pećina je samo delimično potopljena, a kada su izašli iz vode, duboko u utrobi zemlje, naleteli su na trošne, stare merdevine! Ubrzo su pronašli i razne prokopane tunele koji su vodili ka površini zemlje i shvatili da su do ovde, pre njih, već stigli tragači za zlatom.

- Očigledno, meštani u tom kraju veruju da ima zakopanog blaga i neumorno tragaju za njim - kaže Vlatko. - Zanimljivo je, međutim, da iako kopaju na sve strane, u vodu ne ulaze! Štaviše, postoji samo jedan dan kada se, po verovanju, može sići u ovu pećinu i mi smo, sticajem okolnosti, zaista tog dana uspeli da je pronađemo.

Ali, to nije bio i kraj iznenađenja. Nailazili su i na ostatke ugašenih sveća, korišćenih tokom raznih magijskih obreda koji su, takođe, česti u vlaškom kraju. Ipak, najveća opasnost pretila im je od samog puta, jer nikada ne znate sa kakvom se nevoljom možete suočiti.

Reč je o izuzetno opasnom poduhvatu, jer najčešće ronite u nulta vidljivosti - kaže Mirko. - To znači da idete na instinkt, a jedina veza sa životom je arijadna. U slučaju da se negde zakači, treba vam mnogo vremena da se oslobodite, a vazduha u boci ima koliko ima. U takvoj situaciji ne znate da li je teže vama ili članovima ekipe na površini, koji bespomoćno čekaju kada ćete i da li ćete se uopšte izvući.

 

http://www.pressonline.rs